Marko Jevtić - Silba

1 January 2017

Nekad mi je, kad se nađem u divljini nad kojom nemam nikakvu kontrolu, potreban neki ritual koji simbolizuje izbavljenje iz tog haosa. Pričam o divljini i “divljini”. Objasniću.
Letos smo nenadano zaboli kod prijateljica na ostrvu Silba na dve nedelje. Nenadano, jer je plan bio da, kao Ponton dvojac, svirnemo jednu mini dalmatinsku turneju. Silba, Zadar, Šibenik i Split i da se vratimo gajbi, ali ostali smo na Silbi. Trebalo nam je to obojici.
Verujem da smo poželjni i korisni morski uvaljivači. Pored toga što smo dobri drugari, potrudili smo se da domaćinstvo dobije nov baštenski nameštaj skockan od onog šta smo mogli da nađemo oko kuće (muzičari-zanatlije-stolari), a zadao sam tada sebi jedan zadatak koji je značio ekipi sa Silbe, a na nekom dubljem ritualno duhovnom nivou i meni.
Kuća se nalazi u sred šume. Struja od sunca (živeli solarni paneli), voda od kišnice (živeo rezervoar) i ambijent koji te vodi pravo u mir (slava prirodi). Od kuće do početaka naselja vodi kameni put pravljen (ili renoviran) 1858, oivičen suhozidom, kroz šumu i zarasla imanja. Put je pravo malo vanzemaljsko, vanvremensko iskustvo. Potrebno je 45 minuta laganog hoda dok zelenilo, koje te štiti od jakog sunca, šiba sa obe strane. Meditacija u hodu.
Kroz šumu se ide sa štapom i razgrće paučina. Imao sam omiljene štapove koji su imali finu patinu na vrhu od silnih niti koje su spleli pauci veličine šljive (čuje se tup kad padnu na zemlju). Štapovi su imali imena.
Nekad je Silba imala živa agrarna mediteranska gazdinstva, ali danas je, kao i kod većine dalmatinskih ostrva, ekonomija otoka okrenuta turizmu. Od imanja, preko putovanja u Zadar u fabrike, do turizma. Katamaran u zoru i trajekt u svitanje su jedine dnevne veze sa kopnom.
Van pomenutog puta iz 1858, da bi se stiglo sa jednog na drugi kraj ostrva, moraš da šibaš starim tolkinovskim stazama na kome su se mladice uveliko probile kroz kameni put.


                                                                                                                                          Na nekim delovima put je išao zemljom, bez kamena da smeta rastinju. Tamo su počela bukvalno drveća da rastu. Po sred staze.
Jedan takav potez je bio više nego idealan za moje spiritualno čišćenje. Devojkama, koje su nas ugostile, to je put do omiljene plaže. Svakodnevni put.
Bio sam u divljini, tamo, fizički, na Silbi, i bio sam u divljini uopšte, poslovno i emotivno, u životu. Bilo mi je potrebno krčenje šume.
Imao sam samo baštenske makaze. Sa dugom drškom. Nisam mogao da vitlam oštricama, kako bi se razmahivao da sam imao mačetu i da tako iskustvo dobije na Rambo mačizmu, već bi morao da priđem sistematično korenu mladice i sec-sec! Ali bilo je dovoljno fizikalno, ipak. Znao sam da će da traje i uživao sam dok sam procenjivao koliko dana, jer mi je trebalo vreme u šumi.
“Majko (Prirodo) ne doživljavaj krčenje moje kao agresiju, mati moja, već kano korekciju, jer puti tuda idu, mati moja, puti kojim stopala tvojih čeljadi kroče.”
Ima jedna priča sa kojom sam jako dugo. Kad sam se raspitao, pre neki dan, nismo umeli da uđemo u trag ko je zaista osoba koja je glavni akter priče. Verovao sam da je to naš rođak. Verovatno... Ali priča vredi, jer je ostavila traga na me, komegod da se to desilo (ili ne).
Bakuta kaže: “Ma kakav Brazil... Nije to on. Nikad on nije napustio Italiju sem kad je išao u Grčku, Španiju i Jugoslaviju.” Meni to nije baš bilo “samo”, jer neko nikad ne napusti svoj grad za život, ali za putnicu kakva je bakuta tri zemlje su “samo”. Bakuta je često putovala (pored redovne rute Beograd-Zadar-Firenca) sa ostalim vernicama u hodočašćima do hrišćanskih svetinja, da obiđu crkve i katedrale po čitavoj Evropi. Napunile bi autobus, provele se dobro, bonus duhovno uzdizanje.
Otac kaže: “Nemoguće, to je on. Lično je meni rekao i pokazao mi diplomu.”
Uglavnom, po ćaletovoj priči, rođak je, kao mladić, imao perspektivu u sportu, ali se propio i prokockao i društvo ga loše prigrlilo. Kad je, u pijanstvu, prokockao stan koji su mogli da koriste članovi porodice u nekoj svetlijoj budućnosti (uključujući i mene), nešto je moralo da se uradi, jer mu je život progresivno krenuo nizbrdo. I to “nešto” je bio radiklana potez. Prihvatio je posao da ode u Brazil na tri godine i kao bagerista radi na krčenju prašume. Ne mnogo plemenito iz moje perspektive sada (ali on je vernik, a vernici vide šumu kao nešto što nam je Bog ostavio da sa njom činimo šta nam je milo), a jako uzbudljivo iz perspektive mene dečaka, jer sam se večito pitao da li je sreo Indijance (one misteriozne Janomami), da li je probao aja huasku i slično. Posle tri godine se vratio i nikad više kocka, nikad više kap alkohola. Ali još jedno nikad... Nikad ni reči o tome kako je proveo te tri godine. Šta se desilo u prašumi ostalo je u prašumi. Nešto slično kao “what happens in Vegas stays in Vegas”. Ali vratio se čist. Ipak godinama kasnije sačekala ga je kazna od drugog poroka. Kazna u obliku raka pluća. Ali magija šume je učinila svoje.
Pakleno vruće na Silbi dok sam krčio put. Po tri četiri boce vode vruće, a ja vodu gotovo da ne pijem (već tamno pivo i kafu). Rođen sam u januaru. Zimsko dete. Vrućinu ne podnosim. Moj prvi susret sa svetom tog januarskog dana kad se keva, koja je čekala lekare da je porode posle uspešno dobijenog boks meča Jugoslavija-Bugarska (slava tebi Mate Parlov, prvače sveta), dana kad je sneg bio do kolena, bio je kosmički smrz.
“Aaaaa... vratite me nazad. Tamo je bilo toplije! Aaaaa...” i na kraju su me smirili i prihvatio sam hladnu realnost. Ako je smrz stvarnost, moram je prihvatiti. Fleksibil.
Dok je došlo leto ja sam već stvarnost prihvatio i od tada (od parlovljeve 1978) ne podnosim vrućinu.
Svaka gomilica od granja koju bi napravio kraj puta i svaki metar osvojen od ćudljive Majke Prirode bio je korak bliži pročišćenju.
Sedeo bi u hladovini duboke šume na pauzi krčenja po najvećom suncu, pušio i mislio:
“Ovo je mesto za kuću šamana ili veštice. Da su lokalci pagani.”
Ali drugo nešto mi se motalo...
“Šta ćeš ti, matori, sa svojim životom? Ali vezane su mi ruke... Ostaje mi samo da čekam.”
Baštenske u ruke i nastavi dalje...
Ne prepoznaje se put više.
“Jesi li siguran da idemo dobrim putem?”
“A šta misliš da sam sve ove dane radio?”
A par meseci posle, na četu: “Svaki put kad prodjem onim putem prema Ugljenici, naglas kažem: HVALA TI MARKO ŠTO SI GA OČISTIO!”
Ali sam trenutak kad sam put očistio mi je važan.
Dovukao sam poslednju grupu granja i gledao putem kroz šumu go do pojasa, u goloj vodi.
“Mogao bi da zapalim!” i sednem na kamen srušenog suhozida Starog puta.
Čujem šuška nešto. Ljudi. Plave kose. Šveđani.
“Hello!”
“Hello!” i skrenuli su levo kroz pročišćen put be oklevanja. Potpuno prirodno.
To je bilo mesto gde su se i oni koji dobro, dobro poznaju put pitali: “Hoćemo li ovuda? Ili malo izokola, ali bez trnja?”
Najs. Zadovoljan sam puhtao svoj domaći duvan sa Zelenog venca na Silbi zadarskog otočja. Najs.
Samo da put bude prokrčen i kraj tog Zelenog venca.
Po povratku, kraj Venca Zelena, divljina je počela da se raščišćava. Na poslovnom planu ortak je odigrao najiskusnije moguće u mojoj totalnoj prekvalifikaciji i zahvalan sam mu neopisivo. Ćao mediji, ćao privremeno rešenje od sedam godina, novine: možete i bez mene. Emotivno... Red drame, red tenzije (moglo je biti i gore) i tako sve do decembra, kad je konačno put čist i sunce pada nesmetano na lice.
Izgleda da je uspelo.
Želim i vama uspešno krčenje u narednoj godini.
Srećna nova.

MARKO JEVTIĆ